Вјерица Радета: Даме и господо, ми смо половином априла, на једној конференцији, подсетили да свакодневна поскупљења све више угрожавају стандард грађана. Тада смо рекли да су до тог момента већ поскупели бензин, цигарете, телевизијска претплата, путарина, порез на имовину, Пи-Си-Ар тестови, зелена енергија, банкарске услуге, електрична енергија и скоро све комуналне услуге.
Нажалост, тренд поскупљења није стао, већ се наставља. Што је најгоре, некако све то пролази у тишини, о томе се и не пише и не говори. Све се затрпава причама о великим инвестицијама, капиталним инвестицијама, које нису спорне, причом о неким претпостављеним повећањима плата и пензија, о претпостављеном повећању БДП-а и тако даље. Без обзира на то, сви смо сведоци да је, када се уђе у продавницу, сваки дан нешто ново поскупело. Све чешћи су коментари и на улици и у продавници, народ се жали, све теже се живи, економска ситуација је све гора. Колико год власт покушава да прикаже да у Србији све цвета, нажалост још увек Влада Републике Србије не брине довољно и не води рачуна о стандарду грађана. То није само проблем социјалне природе, већ је то проблем и економског карактера. Без повећања потрошње нема ни повећања индустријске производње. То је увек било и биће и то би требало заиста коначно да буде тема Владе Републике Србије.
Данас ћемо вас подсетити шта је још у међувремену поскупело. Поскупео је технички преглед возила. То је један од озбиљнијих проблема, с обзиром на чињеницу да се у Србији возе стара возила. Промењен је правилник о техничким прегледима, па се сад технички преглед не може проћи ни ако вам је поцепано седиште у аутомобилу, што свакако нема везе са техничким прегледом. Не бих сада улазила у те техничке детаље, али чињеница је да се у овом делу држава понаша као пијани богаташ, несвестан реалног стања. Свако би, сасвим сигурно, највише волео да вози ново или скоро ново возило, да вози добро возило и да не размишља како ће проћи технички преглед. Нажалост, стање је такво да се још увек возе возила стара и деценијама. Нова цена техничких прегледа за нека возила малтене превазилази или долази скоро до вредности возила које се региструју. О том односу се највише писало, о томе шта више неће смети да се вози, каква се возила возе, каква треба да се возе. То је у суштини ругање сиромашном народу. Зашто би неко некога ко може да купи нов аутомобил подсетио да је то најбезбедније, да је то еколошки најбоље, да је то најздравије? Јесте, али може се онолико колико се може.
Поскупела је храна, и то скоро све робе широке потрошње. То је најозбиљнији проблем, а то се заиста види кад год се уђе у продавницу. Статистика овде не помаже. Могу статистички да нас обавештавају о не знам каквом благостању, али свако од нас види да то благостање није ни близу онога што се слуша у медијима, почев од просечне зараде, до тих статистичких поскупљења, чија статистика упозорава на негативан тренд животног стандарда.
Скоро сва поскупљења имају двоцифрен проценат. Јестиво уље, на пример, поскупело је за 17 процената, поврће за 11,5 процената, нафта 14 процената, вода и одвоз смећа као део комуналних рачуна је једноцифрено, само 8 посто. Шећер, џем, мед, чоколада, поскупели су за 3,2 посто, такође једноцифрено. У односу на јун прошле године, по званичним подацима Републичког завода за статистику, храна је поскупела за 4,1 посто, а услуге за 3,3 посто. Здравствене услуге у односу на јун прошле године повећане су за 4,1 посто. Транспортни трошкови за 6,1 посто. Кад кажем транспортни трошкови, ту се, пре свега, мисли на превоз путника и робе. Угоститељске услуге су повећане за 2,4 посто. Грађевински материјал је буквално дупло поскупео. Све што се продаје у оквиру грађевинског материјала је дупло скупље у односу на прошлу годину.
Шта је интересантно са економске тачке гледишта? Највећи проценат поскупљења је заправо код производа који се највише купују и без којих се фактички не може. Интересантно је и то да су највећа поскупљења роба и услуга, углавном су то ови са двоцифреним процентима поскупљења, робе и услуге које према методологији имају највећи утицај на инфлацију. Интересантно је како се по званичним статистичким подацима и према подацима Народне банке тврди да је инфлација у Србији била до половине ове године између два и три посто. Сваки добар економиста, ако му дате податке које он тражи, може да израчуна статистички одређене информације и податке. За јавност би се то драматично разликовало од онога што ми званично добијамо. Дакле, републички завод не лаже, у смислу да нису они израчунали да је то толико. Јесу, али погрешном методологијом. Зато се народ доводи у заблуду, па се обичан човек пита како је могуће да је инфлација била између два и три посто, кад је мени све поскупило између 10 и 15 посто. Пројектована инфлација за ову годину је три процента, уз могућност, како је рекла Народна банка, одступања од 1,5 посто плус или минус. Дакле, ово што до сада имамо је већ увелико премашило ту пројектовану инфлацију.
Ми, гледано статистички, заиста не живимо лоше, али ако гледамо реалност, онда нас реалност освешћује. Надамо се да ће то освешћење доћи и до власти. Они су вероватно свесни да заправо обмањују јавност тим статистичким подацима. Знају они како се реално живи или бар како највећи број људи живи. Кад кажем „највећи број”, онда се то рачуна у милионима људи који живе испод просека. Плата им је далеко испод просека, животни стандард далеко испод просека. Онда се нормалан човек пита – Како то нама онај један милион или неколико стотина хиљада људи могу овако повећати и променити статистичке податке? Управо зато што су свесни тога, ми имамо сваки час паушална обећања о претпостављеном повећању плата, о претпостављеном повећању пензија, о претпостављеном повећању БДП-а. То је оно по систему – Цркни магарче до зелене траве. Извињавам се, али то једино тако може да се протумачи.
Опет ћемо поновити став Српске радикалне странке да евентуално повећање плата и пензија неће имати никаквог реалног ефекта, док се најнижа плата и најнижа пензија не изједначе са минималном потрошачком корпом. Све без тога није решење. Докле год се не ухвати тај корак, ми нећемо доћи до тога да нам народ боље живи. Каже се да може да се живи са два минималца од 33.000,00. Може да се живи да се не умре од глади, али није суштина да се живот сведе на то да се само плате комуналне услуге, да се плате сви рачуни и да се некако развуче од првог до првог, да се има шта да се поједе. Живот подразумева и неке друге ствари.
Можда се могло овако говорити и на тај начин живети у периоду кад нас је држава убеђивала да нема новца. Имали смо и санкције и заиста реалних и објективних разлога је било за тежак живот. Али, ако ми сада живимо у држави у којој све цвета, како кажу представници власти, у којој смо ми економски тигар, у којој, кажу представници власти, никад боље стање у државним финансијама, у чему је проблем да се то коначно одрази и на стандард грађана? То је апел Српске радикалне странке. Ми заиста апелујемо на то да држава има обавезу да помогне народу на начин на који може да помогне, а то је за почетак изједначавање најниже плате и најниже пензије са минималном потрошачком корпом. Дакле, без хватања тог корака ми нећемо доћи до неких бољих услова. Незадовољство људи који су лично незадовољни својим животом, не мислим због неких својих психичких проблема, него једноставно због тога што тешко преживљавају, не може више да се покрива ни ауто-путевима, ни брзим пругама, ни болницама, ни било којим другим капиталним инвестицијама, које јесу потребне, које треба да се раде, које треба да наставе да се раде, али толико тога је урађено, да сад заиста, коначно, мора да се поведе рачуна и о народу.
Не само да се пред изборе можда за пар процената повећају плате у јавном сектору и пензије и да ти предизборни „поклони”треба да се врате кроз неке сликане гласачке листиће и тако даље. Не, него проблем мора суштински да се решава. Да се једном за свагда реши однос најниже плате и најниже пензије и однос најниже и највише плате и пензије. Да се једном за свагда реши проблем тих страних, такозваних, инвеститора. Кажем „такозваних” зато што неко ко дође из иностранства и овде добије између 9.000,00 и 99.000,00 евра по радном месту није инвеститор. Он је направио погодбу да за наше паре дође да ради овде нешто, да запосли неке људе, што би можда могао да ради и неки добар предузетник из Србије. Томе мора да се стане на крај.
Сад се појављује спорадично проблем са „Геоксом”, као „Геокс” хоће после пет година, скоро шест, да напусти Србију, да иду да ли у Македонију, Бугарску, нисам сигурна. „Геокс” је за свако радно место, пре скоро шест година, добио 9.000,00 евра. Оно што се покушало сакрити од јавности, они су пре две године хтели да оду, најавили су такође одлазак и да би их задржали, да би се задржала та радна места, онда се власт испрсила и опет им из буџета дотирала одређену количину новца. Сад им се можда то осладило, па пробају то још једанпут.
Дакле, мора се више водити рачуна о сопственом народу, од људи који очекују од државе веће плате, поготово веће пензије, преко радних места код наших предузетника, до више улагања у предузетништво Србије. То што је дато „Геоксу”, да је дато било којој другој фирми из Србије, не да би размишљали после шест година да ће негде да оду, него би после шест година дуплирали запослене, зато што би хтели да искористе такву помоћ државе да праве своје породичне фирме, да развијају бизнис и тако даље. Дакле, то је потпуно погрешно постављен приступ и све су то економски моменти који морају да се мењају.
Ми српски радикали одлично знамо како бисмо то променили и уверени смо да ћемо већ после наредних избора бити у прилици да то и радимо. До тад је очигледно да власт Републике Србије, колико год се хвале својим успесима – неке успехе заиста имају и ми им их признајемо – али недовољно воде рачуна или не воде рачуна пре свега о стандарду народа. Од незадовољног народа не може се очекивати ни да ради много на послу. Ако неко ради за минималац и већ унапред зна да ће на крају месеца добити мање за свој рад – не социјалну помоћ, него свој рад – него што му кошта минимална потрошачка корпа за његову породицу, не може се баш очекивати да ће дати неке посебне ефекте рада. Дакле, на више колосека се постиже позитиван резултат ако се уважи радник, ако се уважи запослени, ако се уважи сељак. Кад кажем „радник”, подразумевам све запослене, без обзира којим послом се баве.
Сваке године смо у ситуацији да се згражавамо кад гледамо на телевизији, једне године се просипа млеко, друге године се не вади из земље кромпир, треће године се не беру јабуке, четврте године се дели бесплатно парадајз, зато што људи немају где да продају те своје производе. Ми причамо годинама – Мора се изаћи из тог Споразума о стабилизацији и придруживању, морају наши сељаци да буду конкуренција, али реална, лојална, на нашем тржишту. Људи иду па купују у маркетима и на пијацама парадајз из Албаније који је знатно јефтинији од нашег парадајза. Јефтинији је зато што га онај из Албаније довезе и не плаћа никакву царину, не плаћа никакве доприносе. Шта онда да раде наши људи с парадајзом? Да га деле бесплатно? Сваки пут кад се деси тако нешто, оду министри, обећају, нешто можда мало чачну и помогну, угасе тренутни пожар и завршили су. Министри, Влада Републике Србије, председник владе, председник државе, не постоје да би гасили пожар, већ да би предупредили да до таквих пожара не дође.
Ми смо имали толико. Ако имате питања, изволите.
Новинар „Србин инфо” Градимир Потић: Поменули сте да наша привреда кашље. Да ли очекујете нова задужења, да их скупштина донесе у смислу нових позајмица, новца из иностранства?
Вјерица Радета: Нажалост, цела последња седница је била посвећена ратификовању тих споразума где су већ узети кредити. Има још доста кредита који су нам одобрени, за које ми, иако их не трошимо, плаћамо камату. Плаћамо чак и пенале зато што их не трошимо у року који су нам дали. Сасвим је извесно да се неће с тим стати.
Градимир Потић: Поједини економисти су расправљали о томе како је могуће да албански туризам или албански пољопривредни производи буду толико јефтинији него свуда у региону, па се спекулише да њихова мафија пере новац кроз те ствари.
Дакле, да ли је могуће оно што сте причали раније, изаћи макар из тог дела ССП-а, да се заштити наша пољопривреда?
Вјерица Радета: Могуће је изаћи из целог тог споразума. Ови из власти годинама уназад кад им се приговори нешто, од бриселских споразума па надаље, кажу – Ми смо државотворна странка, морамо да поштујемо оно што су раније власти донеле и ми то само настављамо. То није тако. Ако нова власт утврди да постоји неки штетан уговор, мора да учини све да се тај штетан уговор поништи. Било ко приватно може да наследи неку имовину од неког из своје фамилије, породице и да се у оквиру оставинског поступка утврди да постоји неки штетан уговор који значајно мења оно што сте се очекивало, што је било реално за породицу. Наравно да ће се, најпре, тражити да се тај штетан уговор поништи, па да се онда иде даље у процедуру.
Дакле, није тачно да се не може изаћи из тог споразума. Борис Тадић је био у то време актуелан и тада је потписан тај споразум. Још од 2000. године Чеда Јовановић је само причао – Споразум о стабилизацији и придруживању, Споразум о стабилизацији и придруживању – да би народ убедио да тим споразумом ми постајемо најбогатији на свету, и то свако појединачно, а не као држава. Ми смо од почетка говорили колико је то лоше. Кад је тај споразум закључен, видело се на делу какви су резултати, односно колико је то лоше. Држава губи огромну количину новца због изгубљених царина, увознички лоби цвета, кроз увознички лоби иде и прање пара и којекакве друге махинације, корупција и тако даље. То нико не контролише. То је једноставно пуштено тако како је пуштено. Ми немамо ништа против да се увозе и пољопривредни производи и сви други производи, али лепо да се зна, царина је толика и толика, изволите, увезите, платите царину, изађите на нашу пијацу, па будите конкуренција нашем сељаку. Онда ће човек купити оно што му се исплати, а неће му се исплатити у том случају да купи албански парадајз, него онај што је дељен бесплатно у Лесковцу.
Градимир Потић: Слушамо преко државних медија да је просечна плата порасла, да сви живимо веома добро, док не дође до тога да деле ваучере за оне који немају примања до 70.000,00. Ја не познајем никога ко има и више од 60.000,00, а камоли 70.000,00. Људи то сањају. Зашто се о томе више не прича?
Вјерица Радета: Зашто се не прича? Да ли има где да се прича? То је суштински и основни проблем. О томе се говори, и наши представници у народној скупштини, Александар Шешељ и Ђурађ Јакшић, бију битку око отварања медија за све политичке странке. Започет је као дијалог у вези са предизборном кампањом, али је то сад проширено генерално на могућност отварања медија за све на исти начин, не овако како тражи прозападна опозиција. Не знам да ли сте приметили, они би да имају примедбе колико су представници власти присутни на овој телевизији, на оној и тако даље. Они би само да протерају њих, да дођу они.
Не, то није решење, него места треба да имају и власт и прозападна опозиција и Српска радикална странка као једина патриотска опозиција и сви други релевантни учесници на политичкој сцени у Србији. Онда би се могло разговарати на сваку тему. Претпостављам да сте приметили, ми свакодневно шаљемо јавна саопштења на све актуелне теме. Наше саопштење се не појави ни у једном штампаном медију. Данас се наше саопштење појавило у „Политици”, први пут после избора. На РТС-у у емисији „Шта радите, бре” отприлике бирају, а за пет радних дана некад нам објаве два, некад три. Ваљда тамо неко процењује – Не, ово је много опасно, ово нећемо да им пуштамо. Ово је онако, хајде може, мало је уопштеније. Једноставно, не постоји начин.
То је један од разлога због чега ми тврдимо да је Народна скупштина Републике Србије страшно оштећена, осиромашена чињеницом да српских радикала нема у народној скупштини. Ем је ова скупштина једностраначка, ем нико други у опозицији није говорио и није нападао предлоге власти као што је то радила Српска радикална странка. Бар тада се из тога могло видети шта власт ради, шта се крије иза неке одредбе неког закона. Данас је то све покривено причом народних посланика о Ђиласовим милионима, о „браво, председниче”, о најбољој влади, а оно што јесте посао народног посланика, то онај ко има желудац да погледа и послуша скупштину нема шансе да чује.
Градимир Потић: Хвала.
Вјерица Радета: Хвала вама.
Ако нема више питања, хвала што сте дошли.
https://www.youtube.com/watch?v=PZNTW1hIUic
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР