Вјерица Радета: Добар дан.
Даме и господо, после последњих парламентарних избора, у Србији се потпуно угасила демократија. Изгубили смо две најважније институције – институцију Народне скупштине и институцију Уставног суда.
Уставни суд, конкретно судије Снежана Марковић, Владан Петров и Тамаш Корхец, потписали су закључак какав не познаје правна наука.
Подсећамо да смо ми српски радикали пре четири године, када су биране судије Уставног суда, изнели два озбиљна разлога због којих је Тамаш Корхец недостојан да буде судија Уставног суда.
Први разлог је то што је он био копредседник Мађарског покрета, који се по свом програму залаже за „велику Мађарску”, што подразумева Аутономну Покрајину Војводину у саставу државе Мађарске, што је најгрубље могуће кршење Устава Републике Србије.
Други разлог је афера везана за његов докторат. Тај Корхец је мастер и докторске студије завршио на Средњеевропском универзитету у Будимпешти и поднео је захтев за нострификацију тих својих академских титула Правном факултету у Новом Саду, где је иначе завршио основне студије. Он је са Правног факултета у Новом Саду добио дојаву да нема услова за нострификовање тих његових радова мастер и докторских дисертација, а то значи ако вам на било ком факултету у Србији одбију нострификацију, да више нигде у Србији не можете нострификовати те дипломе, докторате, мастер студије или шта већ. Онда је Тамаш Корхец смислио генијално решење и поднео захтев да се његов мастер и докторски рад нострификују на факултету „Фабус” у Сремској Каменици. Он је добио ту нострификацију, али је веома интересантно да тај „Фабус” у то време, а можда и сада, сасвим сигурно уопште у свом програму није имао правне студије, ни основне, а камоли мастер и докторске.
Такав човек је изабран ипак вољом напредњака за судију Уставног суда и тај човек је један од потписника овог скандалозног закључка, какав не би, верујте, потписао ниједан студент, па ни прве године Правног факултета.
Ми смо добили закључак тог Уставног суда, са потписом то троје судија, где се одбацује захтев Српске радикалне странке, како су они написали, за одлучивање о изборном спору. Тек у претпоследњем ставу образложења, Уставни суд је написао да су они заправо ненадлежни да одлучују по нашој уставној жалби. Ово је ипак Уставни суд, ко су судије, мање је важно, али је ово добра илустрација какве су судије и какав је Уставни суд.
Шта је овде још интересантно? Ми смо добили закључак где се одбацује захтев Српске радикалне странке и захтев још једне групе грађана која је такође поднела уставну жалбу након ових спроведених избора за парламент у Републици Србији. Ово је невиђено. Невиђено да се у једном закључку обухвате два захтева, два подносиоца који немају никакве везе једни с другима, који немају никакве везе у самим тим уставним жалбама. Ови су имали једне разлоге, ми смо поднели своје разлоге. Даље у образложењу уместо да каже – тај подносилац је навео то, тај подносилац је навео то, судије кажу – у поднеску од 14. јула пише то и то, у поднеску од 16. јула пише то и то. Дакле, овако скандалозан закључак заиста не би смео изаћи ни код било ког органа локалне самоуправе, а камоли од Уставног суда Републике Србије.
Ми ћемо, наравно, поделити медијима овај закључак и биће окачен и на сајту Српске радикалне странке, јер заиста јавност Србије мора да види како се легализују нелегитимни и нелегални избори у Републици Србији.
Наша уставна жалба је заиста пуна озбиљних правних аргумената због чега се овај извештај о коначним резултатима избора није смео прихватити. Такође, уставну жалбу смо поделили медијима и тамо су сви детаљи које смо навели у тој уставној жалби. Дакле, навели смо све, од оног што се дешавало још крајем 2019. године, када су се потпуно незаконито и неуставно у изборни процес умешали Влада Републике Србије и Министарство унутрашњих послова. Наравно, јасно је да се све то радило прво из разлога да би се удовољило оним пензионисаним европским парламентарцима, који су долазили у Србију и постројавали овде све, од Александра Вучића до њихових посланика, министара и тако даље, и зато што су они имали договор са неким невладиним организацијама, што су имали договор са овом такозваном проевропском опозицијом да ће они мењати изборне услове и онда се заиста направила папазјанија од онога што је предвидео Закон о избору народних посланика. Чак и да није било ниједног пропуста, чак и да су избори перфектно проведени, извештај о коначним резултатима не може се сматрати постојећим из једноставног разлога, што Републичка изборна комисија никада није расправљала о том извештају и што Републичка изборна комисија никада није усвојила тај извештај. Тај извештај су ти коначни резултати избора, на основу којих је конституисана ова нелегитимна Народна скупштина.
Заиста је интересантно да је у држави дигитализације, како Ана Брнабић промовише Србију, државни орган попут Републичке изборне комисије потпуно информационо неписмен. Да није тако, ово не би могло да се деси. Наравно, питање је да ли је то случајно или намерно. Јасно је да је намерно, јер је Републичка изборна комисија, заправо напредњачка већина у тој комисији, мењала правилник о свом раду три или четири дана пре проглашења избора, што је апсолутно немогуће. Они су предвидели да ће се даље седнице Републичке изборне комисије одржавати, да ће се заправо водити електронске седнице те Републичке изборне комисије. Дакле, права, нормална седница апсолутно никада није одржана. Електронска седница никада није одржана.
Шта су они урадили уместо електронске седнице? Они су члановима Републичке изборне комисије на мејл послали питање – да ли сте за ове изборне резултате? Онда тај члан Републичке изборне комисије који је прихватио да учествује у тој игри, чланови Српске радикалне странке у Републичкој изборној комисији нису учествовали у томе, и онда су они мејлом писали да или не. Дакле, мејл без електронског потписа не може бити валидан документ, валидан одговор. Ко гарантује да се мејлом заиста огласио члан Републичке изборне комисије? Може било који члан породице, може било ко да одговори на тај мејл који је послала Републичка изборна комисија. Могли су да отварају мејлове онако, па да све из оне друге канцеларије пошаљу наводно Републичкој изборној комисији, да чланови немају појма ни шта их је ко питао и да ли их је неко питао.
Сада се ми питамо како изгледа тај извештај о коначним резултатима Републичке изборне комисије и коначним резултатима избора. Знате, регуларан извештај изгледа тако што у извештају буду написани сви детаљи, ко је учествовао, ко је колико гласова добио, колико је неважећих и тако даље, и на крају иду потписи чланова Републичке изборне комисије. Члан Републичке изборне комисије има право да не потпише, али стоји његово име, и ако је празна рубрика, значи одбио је да потпише, па се онда то усваја већином гласова и тако даље. Како сад изгледа тај извештај, уз који су они ваљда прикачили, одштампали са мејла где пише да или не и то су прикачили, и то су наводно потписи Републичке изборне комисије. То је само по себи скандал, а још већи скандал је што Уставни суд у томе није видео ништа лоше, ништа незаконито, ништа неуставно и ништа ненормално. То је оно што је проблем и ових избора и уопште стања у Републици Србији.
Иначе, Уставни суд Републике Србије престао је то да буде у правом и правном смислу те речи још 2009. године. Тада је први пут Уставни суд показао потпуну послушност тада актуелном режиму. Те 2009. године Уставни суд је легализовао крађу мандата Српске радикалне странке од стране тадашњих, садашњих напредњака, тада се још нису тако звали, и Бориса Тадића, који је био један од оснивача Српске напредне странке. Уставни суд је тада из Закона о избору народних посланика, веровали или не, потпуно избацио преписан став једног члана Устава Републике Србије, који каже да народни посланик има могућност да свој мандат стави на располагање странци са чије листе је изабран. Замислите, Уставни суд то брише из Закона, одредбу Устава брише из Закона.
После тога, манир Уставног суда да се огласе ненадлежним за све, по сваком захтеву Уставног суда у којем би требало Уставни суд, ако ради у складу са Уставом и ако испуњава своју функцију како је Уставом предвиђена, морао да каже да оно што ради режим није добро и није у складу са Уставом. Да би избегли да се замере режиму, што је страшно, а да би нешто као урадили, онда је Уставни суд усвојио неки манир да све оно што би морало, на основу чега би се морале поништити неке одлуке режима, онда су они смислили да је најпаметније да напишу да су ненадлежни. Подсећамо вас да се Уставни суд огласио ненадлежним за бриселске споразуме. Српска радикална странка је тражила да се пониште, да Уставни суд поништи бриселске споразуме, па су они рекли да су они ненадлежни, јер бриселски споразуми су политички, а не правни акт. После тога, да подсетимо, такође беше 2014. године, када је Влада Републике Србије, потпуно супротно закону, почела да одузима пензије, да смањује пензије пензионерима за одређени проценат. Тада је такође било више захтева упућених Уставном суду да се те одредбе прогласе неуставним и онда је Уставни суд рекао – не, ми нисмо надлежни, то је закон са ороченим роком примене и ми нећемо у то да се мешамо. Сад замислите да неком падне на памет, некој скупштинској већини да каже – е, месец дана ћемо из Кривичног законика избрисати одредбу да је убиство кривично дело. То значи месец дана може да убија ко кога хоће, Уставни суд би аналогном применом рекао – то је закон са ограниченим роком, ми нећемо да се мешамо. Можда је груба упоредба, али чини ми се најбоља да би се схватило како функционише Уставни суд Републике Србије.
На крају желимо да подсетимо јавност да је Српска радикална странка још 2018. године поднела захтев за утврђивање неуставности одређених одредаба Закона о пресађивању људских органа. То је апсолутно неуставан закон. Уставни суд већ више од две године ћути. Поднели смо и захтев за утврђивање неуставности једне одредбе Закона о потврђивању уговора између Републике Србије и Сједињених Америчких Држава. То смо поднели негде половином 2019. године. Дакле, скоро већ две године или годину и по дана Уставни суд ћути. По том закону о потврђивању тог споразума са Сједињеним Америчким Државама сваки грађанин Републике Србије може бити кривично гоњен по неким кривичним делима која уопште не постоје у нашем правном систему, која постоје само у Сједињеним Државама, не поштују се рокови застарелости које признаје наше законодавство, и Уставни суд ћути, не желе да кажу да је то неуставно. Додуше, још увек нису рекли ни да нису надлежни.
Даме и господо, докле год се Уставни суд не буде понашао у складу са својом улогом и својим уставним овлашћењима, и докле год Уставни суд не престане да буде инструмент у рукама владајућег режима, држава Србија неће бити правна држава и у држави Србији неће бити правне сигурности.
Ако имате питање, изволите. Ако немате, хвала што сте дошли.
Одговор Уставног суда можете погледати овде.
0 КОМЕНТАРА
ТВОЈ КОМЕНТАР